Срби и Арбанаси, лажи и истине, чињенице и нашминкана историја

Тешке околности Србије с краја двадесетог века нагоне нас на темељна сагледавања свих проблема, њихових узрока и последица.
Међу овима истакнуто место има Стара Србија, поготово Косово и Метохија и наши односи са Арбанасима. Сви досадашњи ведосни приступи том проблему са срБске стране били су површни и без увођења главних чинилаца у игру.  Што је још горе, наше водеће образовне и научне установе упорно су вршиле замену теза и били неприкосновени гласноговорници који су имали пресудан и кобан утицај не само на поље науке и историје него и на политику и дипломатију. Све је пошло погрешним током после Првог светског рата и стварања Југославије у којој су значајни делови њеног грађанства били продужена рука антисрБске, ватиканске завере. Поразом срБских националинх снага у Дргом светском рату омогућено је наметање једне прокатоличке диктатуре коунистичког типа у којој су Срби били грађани другог реда. Створени су услови да срБске научне и образовне установе са центром у Београду постану барјактари антисрБске завере. Глас истине, науке, глас правде, био је глас вапијућег у пустињи, предмет спрдње или што је био чест случај – разлог за полицијско и судско гоњење. Несумњиво је да су те срБске преображене установе, у којима су водећу улогу имали католици, а које су за то припремане од Берлинског конгреса, нанеле најтежи ударац животним интересима срБског народа и они то зло још и данас чине. Идеје „Велике Албаније“  и арбанашког историјског права на срБске земље, не само на Поморавље и Стару Србију, него и на све остале, створене су у западној Европи (Аустрија, Ватикан) и пренете у Београд где су пропагиране од стране САНУ и Беохрадсог универзитета. Као ”корпус деликти”  стоји уџбеник за трећи разред Основне школе, лекција из историје, где пише:

„Староседеоце је подигла велика сеоба народа. Балканско полуострво и источне Алпе… су пустошили Словени… Зато су староседеоци променили начин живота. Многи су мењали и занимања.  Пошто је због честих пустошења обрађивање постало несигурно и опасно, староседеоци повремено напуштају земљорадњу и све више се опредељују за сточарство. Сточарство је омогућило безбеднији живот и сигурнији опстанак. Пред опашношћу, сточари су се са покретном имовином склањали у планинске, тешко приступачне пределе. Када су Словени напустили запуштене крајеве, погодне за земљорадњу, сточари, староседеоци остали су у тешко приступачним пределима. О староседеоцима се мало зна, јер су били одсечени од путева и културних жаришта… Обичаје, језик и друга културна обечежја сачували су Албанци. Албанци су потомци делимично романизованих Илира. Део досељених Словена примио је језик и обичаје Албанаца и стопио се са њима. “

Писац овог текста је професор Београдског универзитета др Раде Михаљчић. Уџбеник је одобрен на основу позитивних оцена Оцењивачке комисије у саставу: академик др Сима Ћирковић, председник, Надежда Костић, саветник у Школској управи Ниш (школски надзорник за историју у Одељењу Министарства просвете у Нишу) и Иван Лукић, професор историје у основној школи у Сомбору. Министар просвете др Слободан Вуксановић је по питању овог  уџбеника изјавио :

„Анализе саветника у Одељењу за школски програм и уџбенике који је констатовао да уџбеник задовољава стручно-педагошке и програмско-планске захтеве наставе историје у четвртом разреду Основне школе као и чињенице да је уџбеник у потпуности усаглашен са достигнућима историјске науке и истријографије “.

Ово је доказ какве су нам научно просветне установе, професори, академици и министри.
Стратегија арбанашког пришта на срБском телу који треба да се претвори у рак рану, смишљена је у 19. веку од ватикано-немачких планера. У том циљу наука је претворена у служавку, а историја окренута наклавачке. У борби против тог зла ми смо се заштитили штитом истине, а историју вратили на престо наука где јој и јесте место.
Само наука може позитивно да утиче на решавање политичких проблема. Само са утврђивањем и ширешем истине срБски народ се може одбранити од лажне пропаганде која до сада није наилазила на одговарајући одговор. Необавештености и створене залбуде код српског народа о сопственој историји шире се са поколења на поколење. Највећа међу тим заблудама јесте досадашње знање о срБско-арбанашким односима. Тај проблем се не може решити без потпуне научне разраде и уважавања чињеница.
Државним установама и политичким телима требају, ради одбране интегритета и срБских националних интереса, научно обрађени историјски, антропографски и међународно признати правни податци. Имамо посла са фалцификаторима и људима који шире лажну пропаганду са једне стране, а са незналицама, корумпираним и издајнички настројеним елементима са друге стране. Зато наша кација мора да буде одлучна и снажна!

Академик историчар, Јован И. деретић

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s