Ауторитети младих, пут безнађа

Када бисмо живот у Србији, почевши само од 90-их година, до дана данашњег упоредили са филмом, дефинитивно би га сврстали у трагедије.

Злогласне деведесете такав глас не прати без разлога. Највише ратова, криминала, лоших узора, пропагирање неморала, сатанизма, сарказма, лажи, преваре, неморалности сваке врсте, исмевање традиционалних вредности, постављање новог система чија је суштина дно, празнина, ништавило.  Такав систем, нажалост, опстаје и данас.

Примећијете ли да се данас ствари много брже мењају него раније. Технологија је саму себе надмашила у напредовању и за кратко време постала једна од основних (неприродних) потреба појединаца, и на тај начин ограничила све друге потребе.
У данашње време, већ толико овладала човечанством да је неприметно, а веома брзо постала свакодневна животна активност коју људи упражњавају баш као и основне биолошке потребе, што значи, постали смо зависници технологије и добровољни робови Новог светског потретка, који је светски „Устав“, садржи мноштво „под закона, закона, уредби, наредби, решења…“ и на тај начин неприметно уплетен у све наше животне активности.
Технологију сматрате нечим што је добро и што Вам пружа неограничене могућности информисања, сазнача, обучавања, усавршавања, али све то има позадину која се зове Нови светски поредак.

Почнимо од наметања ауторитета новим генерацијама. Грађења и пропагирања победника, првака, објекта дивљења који заузима трон Бога у очима младих генерација. Обратите пажњу на генерације које тек стасавају. Примећујете ли ко су њихови узори, шта су теме њихових разговора, шта је то што представља њихова интересовања?

Телевизија је Ваш најгори непријатељ у васпитавању детета. Ријалити програми, попут „Великог брата“, „Фарме“, и осталих ступридних садржаја који пропагирају живот под надзором „свевидећег ока“, које се користи као лого самог ријалитија и нама очигледно још увек није довољан разлог за бојкот истих. Затим, нарушавање вредности живота, исмевање морала, части и врлине у текстовима песма „популарних“ васпитача и идола младих генерација. Лажне патриоте, иза којих се крију криминалци, узор су срБске омладине. Зло и изопаченост, постало је уобичајена и опште прихваћена дисциплина у вредновању људских особина. Ствари неједнаке и у срећнија времена ствари које су представљале срамоту, данас су прихваћене као једнаке, нормалне, уобичајене, чак и понос, начин профитирања, срамне индустрије, јавне трговине белим робљем, све има свој бар-код и цену.

Наша највећа трегедија је у томе што не знамо чиме требамо да се поносимо, а чега да се стидимо.
Наша земља је изнедрила толико умова, поклонила човечанству толико великих имена и дела, којима можемо да се поносимо, бар поштујемо, ако не можемо и не умемо да допринесемо слави срБског имена колико су они. Ми Срби барем имамо толико узора, само су нам очи заслељене тренутним светлуцањем кича и шунда и питање је, хоће ли нас та тренутна мрачна светлост заувек ослепети или ћемо ипак успети да прогледамо?

Имамо ли снаге и воље да се вратимо на прави пут или одлучујемо да се препустимо у канџе Новог светског поретка и заувек изгубимо свој идентитет?
Ми бирамо!

Срби и Арбанаси, лажи и истине, чињенице и нашминкана историја

Тешке околности Србије с краја двадесетог века нагоне нас на темељна сагледавања свих проблема, њихових узрока и последица.
Међу овима истакнуто место има Стара Србија, поготово Косово и Метохија и наши односи са Арбанасима. Сви досадашњи ведосни приступи том проблему са срБске стране били су површни и без увођења главних чинилаца у игру.  Што је још горе, наше водеће образовне и научне установе упорно су вршиле замену теза и били неприкосновени гласноговорници који су имали пресудан и кобан утицај не само на поље науке и историје него и на политику и дипломатију. Све је пошло погрешним током после Првог светског рата и стварања Југославије у којој су значајни делови њеног грађанства били продужена рука антисрБске, ватиканске завере. Поразом срБских националинх снага у Дргом светском рату омогућено је наметање једне прокатоличке диктатуре коунистичког типа у којој су Срби били грађани другог реда. Створени су услови да срБске научне и образовне установе са центром у Београду постану барјактари антисрБске завере. Глас истине, науке, глас правде, био је глас вапијућег у пустињи, предмет спрдње или што је био чест случај – разлог за полицијско и судско гоњење. Несумњиво је да су те срБске преображене установе, у којима су водећу улогу имали католици, а које су за то припремане од Берлинског конгреса, нанеле најтежи ударац животним интересима срБског народа и они то зло још и данас чине. Идеје „Велике Албаније“  и арбанашког историјског права на срБске земље, не само на Поморавље и Стару Србију, него и на све остале, створене су у западној Европи (Аустрија, Ватикан) и пренете у Београд где су пропагиране од стране САНУ и Беохрадсог универзитета. Као ”корпус деликти”  стоји уџбеник за трећи разред Основне школе, лекција из историје, где пише:

„Староседеоце је подигла велика сеоба народа. Балканско полуострво и источне Алпе… су пустошили Словени… Зато су староседеоци променили начин живота. Многи су мењали и занимања.  Пошто је због честих пустошења обрађивање постало несигурно и опасно, староседеоци повремено напуштају земљорадњу и све више се опредељују за сточарство. Сточарство је омогућило безбеднији живот и сигурнији опстанак. Пред опашношћу, сточари су се са покретном имовином склањали у планинске, тешко приступачне пределе. Када су Словени напустили запуштене крајеве, погодне за земљорадњу, сточари, староседеоци остали су у тешко приступачним пределима. О староседеоцима се мало зна, јер су били одсечени од путева и културних жаришта… Обичаје, језик и друга културна обечежја сачували су Албанци. Албанци су потомци делимично романизованих Илира. Део досељених Словена примио је језик и обичаје Албанаца и стопио се са њима. “

Писац овог текста је професор Београдског универзитета др Раде Михаљчић. Уџбеник је одобрен на основу позитивних оцена Оцењивачке комисије у саставу: академик др Сима Ћирковић, председник, Надежда Костић, саветник у Школској управи Ниш (школски надзорник за историју у Одељењу Министарства просвете у Нишу) и Иван Лукић, професор историје у основној школи у Сомбору. Министар просвете др Слободан Вуксановић је по питању овог  уџбеника изјавио :

„Анализе саветника у Одељењу за школски програм и уџбенике који је констатовао да уџбеник задовољава стручно-педагошке и програмско-планске захтеве наставе историје у четвртом разреду Основне школе као и чињенице да је уџбеник у потпуности усаглашен са достигнућима историјске науке и истријографије “.

Ово је доказ какве су нам научно просветне установе, професори, академици и министри.
Стратегија арбанашког пришта на срБском телу који треба да се претвори у рак рану, смишљена је у 19. веку од ватикано-немачких планера. У том циљу наука је претворена у служавку, а историја окренута наклавачке. У борби против тог зла ми смо се заштитили штитом истине, а историју вратили на престо наука где јој и јесте место.
Само наука може позитивно да утиче на решавање политичких проблема. Само са утврђивањем и ширешем истине срБски народ се може одбранити од лажне пропаганде која до сада није наилазила на одговарајући одговор. Необавештености и створене залбуде код српског народа о сопственој историји шире се са поколења на поколење. Највећа међу тим заблудама јесте досадашње знање о срБско-арбанашким односима. Тај проблем се не може решити без потпуне научне разраде и уважавања чињеница.
Државним установама и политичким телима требају, ради одбране интегритета и срБских националних интереса, научно обрађени историјски, антропографски и међународно признати правни податци. Имамо посла са фалцификаторима и људима који шире лажну пропаганду са једне стране, а са незналицама, корумпираним и издајнички настројеним елементима са друге стране. Зато наша кација мора да буде одлучна и снажна!

Академик историчар, Јован И. деретић