Годишњица бомбардовања Србије

24. марта 1999. године у 20:45 часова почела је ваздушна агресија НАТО-а на Савезну Републику Југославију.

Бомбардовани су војни циљеви, да би се касније напади проширили и на привредне и цивилне циљеве. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процене штете коју је имала СРЈ крећу се од 30 до 100 милијарди долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а срБске процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених.

 

Од циљева који се не могу сматрати „војним“ најпознатији су:

Напад на путнички воз у Грделичкој клисури је изведен 12. априла 1999. године (другог дана Православног Ускрса), када је авион НАТО пакта испалио две ракете и погодио путнички воз који је прелазио преко железничког моста на Јужној Морави у Грделичкој клусури. У експлозији и пламену од ових погодака изгинуло је и повређено много путника.

Грделица 1999.

Авалски телевизијски торањ, срушен је 29. априла 1999. године авионском бомбом 37-ог дана бомбардовања. До рушења Светског трговинског центра 11. септембра 2001. године Авалски торањ је био највиши срушени објекат на свету.

Авалски торањ

Петроварадински мост 1. април 1999. година.

Око 5 сати ујутро у Новом Саду бомбардован је Петроварадински мост који повезује Нови Сад и Патроварадин. Мост је тотално срушен, и само његов врх је остао да вири из Дунава.

Петроварадински мост

Рафинерија у Панчеву,  гађана  је 4. априла 1999. године око 4:30 са две ракете бомбардована je рафинерија нафте, погођена РЈ Енергана. Погинула 2 радника а 4 задобило тешке телесне повреде.

Рафинерија

Зграда РТС-а, Око 2:06 бомбардована зграда Радио-Телевизије Србије у Абердаревој улици у Београду. Погинуло 16 особа, 3 задобило тешке а 13 лаке телесне повреде.

зграда РТС-а

Бомбардовање Ниша касетним бомбама десило се 7. маја 1999. године. То је један од најозбиљнијих инцидената у којем је дошло до страдања цивила коришћењем касетних бомби.

Напад на аутобус код Лужана догодио се 1. маја 1999. у 13:50. У нападу је пројектилом погођен аутобус Ниш-експреса који је прелазио мост у месту Лужане, 20 km северно од Приштине. Пројектил је преполовио аутобус након чега је један део пао у реку а други је остао на мосту. Напад је преживело четри путника. У другом нападу, који је уследио 50 минута касније, оштећено је амбулантно возило које је дошло да помогне повређенима, а један лекар службе хитне помоћи је повређен. У нападу је страдало 60 људи укључујући 15 деце. НАТО је 2. маја признао одговорност за напад на аутобус, али је изнео твдрњу да је аутобус „случајно погођен” и да је мета напада био мост којим су се кретале снаге војске и полицијe.

Бомбардовање - аутобус Ниш-експреса, Лужане-Приштина

Бомбардовање кинеске амбасаде у Београду је био озбиљан дипломатски инцидент који се догодио 7. маја 1999. увече, у 23:45, три пројектила НАТО алијансе су погодила зграду амбасаде Народне Републике Кине, у Новом Београду. У нападу је погинуло троје кинеских држављана, више их је рањено. НАТО је изразио жаљење због инцидента уз образложење да је до напада дошло услед застарелих мапа које је доставила ЦИА. У данима након напада на амбасаду, у многим градовима света, као што су Копенхаген, Бангкок, Сингапур, Токио, Тел Авив, Исламабад, и други, су одржавани протести испред америчких амбасада или конзуларних представништава.

Кинеска амбасада 1999

Бомбардовање је почело у пролеће 1999. године, без предходне објаве рата, без обзира на одредбе десетина међународних конвенција о људским правима и спречавању злочина против човечности и мира. Запретили су да ће нашу војску поразити и уништити за три-четири дана, да ће нашу земљу ”вратити у камено доба”  и да ћемо на коленима молити за опроштај ”Милосрдног анђела”.  Као одговор на ”нашу претњу да ћемо се бранити” , припремили су до тада, највећу армаду, чији су економски и борбени потенцијали били преко 600 пута већи од наших борбених могућности.  За сваки случај припремили су и, нажалост, употребили преко десет тона радио-активне муниције. Историјска је истина да ни толика сила, лажи и преваре као и почињени злочини према цивилном становништву нису успели да нас поразе. Нису успели јер је у саставу Војске Србије било више десетина хиљада Обилића, који су бранили свету срБску земљу косметску, иза чијих леђа није било резервних положаја и  који су између неслоге и смрти, изабрали смрт и тако постали део наше неотуђиве историје.

Историјска и свеколика људска цивилизација и сам Бог, сведоци су да ми Срби ни овог пута немамо чега да се стидимо. Криви смо колико и наши преци који су своја огњишта саградили на крвавом Балкану, на епицентру моћног запада у 20. веку. Криви смо јер смо бранили своју земљу, животе, децу, сваки педаљ наше свете земље и што смо при томе уместо њиховог принципа крволочности применили принцип човечанства. А зарад истине и поколења, нека о томе посведоче речи америчког генерала Шорта, главнокоманујућег авијације НАТО, који је био принуђен да, без гриже савести на годишњицу агресије 2002. године каже: ” Цивилни циљеви у Србији су гађани у нашем очајничком тражењу излаза, јер бомбардовање није успело да изазове жељене ефекте уништења потенцијала Војске Србије”.