Извините, нисмо знали да је невидљив

На данашњи дан, 27. марта 1999. године, четвртог дана бомбардовања наше земље од стране НАТО пакта, изнад села Буђановци код Руме оборен је авион америчког ратног ваздухопловства Локид Ф-117А „Ноћни јастреб“ са ознакама AF 82 806 HO.
То је први и једини потврђени (било их је још) губитак авиона НАТО алијансе израђеног у стелт технологији, а оборио га је 3. дивизион 250. ракетне ПВО бригаде Војске Југославије, којим је командовао Пуковник Золтан Дани, поготком из модификованог руског ракетног система S-125 Neva.

Advertisements

Годишњица бомбардовања Србије

24. марта 1999. године у 20:45 часова почела је ваздушна агресија НАТО-а на Савезну Републику Југославију. Бомбардовани су војни циљеви, да би се касније напади проширили и на привредне и цивилне циљеве. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процене штете коју је имала СРЈ крећу се од 30 до 100 милијарди долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а срБске процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених.

Од циљева који се не могу сматрати “војним“ најпознатији су:

Напад на путнички воз у Грделичкој клисури је изведен 12. априла 1999. године (другог дана Православног Ускрса), када је авион НАТО пакта испалио две ракете и погодио путнички воз који је прелазио преко железничког моста на Јужној Морави у Грделичкој клусури. У експлозији и пламену од ових погодака изгинуло је и повређено много путника.

 

 

 

 

 

 

Авалски телевизијски торањ, срушен је 29. априла 1999. године авионском бомбом 37-ог дана бомбардовања. До рушења Светског трговинског центра 11. септембра 2001. године Авалски торањ је био највиши срушени објекат на свету.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Петроварадински мост 1. април 1999. година

Око 5 сати ујутро у Новом Саду бомбардован је Петроварадински мост који повезује Нови Сад и Патроварадин. Мост је тотално срушен, и само његов врх је остао да вири из Дунава.

 

 

 

 

 

 

 

 

Рафинерија у Панчеву,  гађана  је 4. априла 1999. године око 4:30 са две ракете бомбардована je рафинерија нафте, погођена РЈ Енергана. Погинула 2 радника а 4 задобило тешке телесне повреде.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Зграда РТС-а, Око 2:06 бомбардована зграда Радио-Телевизије Србије у Абердаревој улици у Београду. Погинуло 16 особа, 3 задобило тешке а 13 лаке телесне повреде.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Бомбардовање је почело у пролеће 1999. године, без предходне објаве рата, без обзира на одредбе десетина међународних конвенција о људским правима и спречавању злочина против човечности и мира. Запретили су да ће нашу војску поразити и уништити за три-четири дана, да ће нашу земљу “вратити у камено доба“  и да ћемо на коленима молити за опроштај “Милосрдног анђела“.  Као одговор на “нашу претњу да ћемо се бранити“ , припремили су до тада, највећу армаду, чији су економски и борбени потенцијали били преко 600 пута већи од наших борбених могућности.  За сваки случај припремили су и, нажалост, употребили преко десет тона радио-активне муниције. Историјска је истина да ни толика сила, лажи и преваре као и почињени злочини према цивилном становништву нису успели да нас поразе. Нису успели јер је у саставу Војске Србије било више десетина хиљада Обилића, који су бранили свету срБску земљу косметску, иза чијих леђа није било резервних положаја и  који су између неслоге и смрти, изабрали смрт и тако постали део наше неотуђиве историје.

Историјска и свеколика људска цивилизација и сам Бог, сведоци су да ми Срби ни овог пута немамо чега да се стидимо. Криви смо колико и наши преци који су своја огњишта саградили на крвавом Балкану, на епицентру моћног запада у 20. веку. Криви смо јер смо бранили своју земљу, животе, децу, сваки педаљ наше свете земље и што смо при томе уместо њиховог принципа крволочности применили принцип човечанства. А зарад истине и поколења, нека о томе посведоче речи америчког генерала Шорта, главнокоманујућег авијације НАТО, који је био принуђен да, без гриже савести на годишњицу агресије 2002. године каже: “ Цивилни циљеви у Србији су гађани у нашем очајничком тражењу излаза, јер бомбардовање није успело да изазове жељене ефекте уништења потенцијала Војске Србије“.

Избори без избора!

Почетак марта у Србији обележило је “Добијање статуса кандидата за чланство у Европској Унији“. Непосредно пред крај мандата Бориса Тадића и расписивање избора, ЕУ спустила је критеријум према Србији. Испунили смо (владајућа коалиција) све услове којима смо били уцењивани од стране ЕУ годинама уназад, од хапшења хашких бегунаца до безусловне и издајничке предаје Косова од стране наше власти, али упркос томе статус нисмо добили нити му се надамо. Слушамо обећања и приче о “бољем животу, радним местима, путовањима, школовањима, равноправности… “, када добијемо нову уцену прича се мења, “недобијање  статуса није смак света“. Међутим, познато је да наш председник за своја два мандата није испунио ни ЈЕДНО ЈЕДИНО обећање које је дао заклетвом свима нама, а да је сасвим свесно и на штету Србије уништио нашу привреду, индустрију, започео приватизације, отпуштање грађана из државне службе и препустио их суровостима приватника, довео Србију до онога што се у нашем народу зове “борба за живот“. Човек који без срамоте каже да су за ово што нам се данас дешава криве 90-е. и тадашњи председник СР Југославије, Господин Слободан Милошевић, а заборавља да нам је обећао да је баш ОН способан и спреман да то стање промени. Било како било, мишљења су подељена, а чињеница је само једна: за време мандата Слободана Милошевића, КОСОВО се звало СРБИЈОМ и било у саставу Србије на званичној географској карти земље и не само то, за Косово је борила наша војска, коју данас немамо!

Шта год ми закључили, Борис Тадић је испунио све што је хтео. Човеку без образа није тешко да положи лажну заклетву, а да и тог момента има супротне намере. Он је успео оно што до сада није ниједан председник и по томе ће остати запамћен. Успео је да: посвађа Србе са Србима, натера нас да рушимо сопствену имовину (свој град) незадовољни животом, преусмери нам мисли и интересовања са битних на небитне теме, омладини наметне осећање стида сопственог порекла и жеље за одласком из земље на “Запад из снова“, и на крају потпуно избрише свако осећање јединства, слоге и саосећања за своје сународнике са Косова. Полиција данас служи за премлаћивање народа који има потребу да се побуни против терора власти. Митинзима се не може постићи апсолутно ништа, јер народ нико не слуша, а неки због питања запослености и финансија нису ни у прилици да се буне.

13 година након 1999. на власти је други човек, како се данас котира Србија?

Има ли значајнијих промена?

Да ли живимо боље?

Имамо ли веће плате?

Имамо ли уопште посао?!

Како се осећате када на РТС-у чујете реченицу “административни прелаз“ , “царински печат“, “ухапшен хашки оптуженик“, “СРБИЈА НЕЋЕ РАТОВАТИ“ ?!

Због свега овога, најбоље је уопште не изаћи на предстојеће изборе и показати да ми уствари НЕМАМО ИЗБОРА!

Бојана Обрадовић

Не затварај очи, не окрећи главу!

Пет година након агресије НАТО-а на нашу земљу, догодио се још један велики сукоб између Срба и Албанаца на Косову.

17. Марта 2004. године, албански екстремисти напали су и оскрнавили срБске културно-историјске споменике, спалили многе срБске куће и многе Србе протерали са Косова. Сукоби Срба у Албанаца на Косову не јењавају ни данас, а трају више од 40 година. Постоји битна разлика између Срба и Албанаца, када је у питању борба за Косово.

Ако се осврнемо и погледамо нашу пребогату историју, само један век у назад, да не идемо даље, видећемо да је Косово за Србе било и остало највиши симбол вредности, части и поноса.  На Косову се данас налазе 35 најпознатијих срБских манастира, који сведоче да је то држава Србија, вековна срБска земља и док год на њој почивају наше Светиње, Косово ће бити Србија!

 

 

Косово и Метохија је бит нашег народа, наша душа, наша историја и садашњост, наша будућност. Косово и Метохија је отаџбина сваког Србина ма где он био рођен и ма где он живео, јер тамо су гробови отаца и дедова наших, све наше најмилије и најсветије, корен наш. Историја нашег народа вековима је исписивана на Косову и Метохији, видовданска традиција борбе за слободу, светиње, страдање, јунаштво, посрнуће и васкрснуће. Ту историју не смемо да заборавимо нити да се стидимо. На крају 20. века, 1998/1999. Године, поново су на Косову и Метохији исписане најсветлије старанице нове срБске историје. Та књига историје не сме бити затворена. Јединствени као народ, поучени вековним искуством и сазнањем да нема Србије, ни срБства без Косова и Метохије, на нама је света обавеза да поново на Косову и Метохији испишемо будућност, која ће једног дана бити историја и да на Газиместану положимо заклетву нашим прецима да смо разумели њихову поруку да само слога Србина спашава, да смо се уздигли инад свих међусобних свађа и подела, да смо злу коб срБског раздора затворили тамо одакле никада неће моћи да нас дели и раздваја и да смо, коначно, постали оно што јесмо-Срби, јединствени, сложни, јаки, поносни, усправни и своји на своме. Херојском одбраном на Косову и Метохији сачувана је слобода Србије, сачувана је шанса за будућност. Историја се понавља, кад-тад вратићемо се на Косово и Метохију. А до тада ми потомци светог кнеза Лазара и његових Обилића, борићемо се ЗА СЛОБОДУ СРБИЈЕ!

-одломак из књиге- ‘’Други косовски бој’’

Десет стратегија манипулације становништвом

На основу рада лингвисте Ноама Чомског, сачињен је списак од десет стратегија манипулације путем медија.

1. ПРЕУСМЕРАВАЊЕ ПАЖЊЕ

– Пажњу јавности преусмеравати са битних на небитне теме. Презапослити јавност гомилом небитних информација, како би своје време, знање, интелект и сваки други потенцијал траћили и ограничавали под утицајем медијске манипулације.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

2. СТВАРАЊЕ ПРОБЛЕМА

– Ова метода се назива и ,,проблем – реакција – решење“. Треба створити проблем да би део јавности реаговао на њега. На пример: изазвати или преносити насиље са намером да јавност лакше прихвати ограничење слободе, економску кризу, епидемије или да би се оправдало рушење социјалне државе. 

 

 

 

 

 

 

 

 

3. НАМЕТАЊЕ ПРОМЕНА

– Да би јавност пристала на неку неприхватљиву меру, уводити је постепено ,,на кашичицу“ , месецима, годинама. Промене које би могле да изазову отпор, ако би биле изведене нагло и у кратком временском периоду, биће постепено спроведене политиком. Тако се мењају навике, трендови, друштво, мишљења и опредељења, сасвим неприметно и неосетно.  Медији нас буквално прилагођавају својим потребама.

 

 

 

 

 

 

 

 

4. ОДЛАГАЊЕ

– Још један начин припремања јавности на популарне промене, је њихова најава, унапред. Љути на тај начин не осете нагло сви тежину промена, јер се предходно привикавају на саму идеју о промени. Осим тога и медијско уверавање да је то нешто што вреди, олакшава њихово прихватање. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

5.  УПОТРЕБА ДЕЧИЈЕГ ГЛАСА

– Када се одраслима обраћа као када се говори деци, постижу се два битна корака: јавност потискује своју критичну свест, одбацује сваку сумњу због предрасуда о дечијој невиности и порука има снажнији утицај на људе. Овај метод манипулације често се користи приликом рекламирања.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

6. БУЂЕЊЕ ЕМОЦИЈА

– Злоупотреба емоција је класична техника, која се користи у изазивању кратког споја, приликом разумног пресуђивања. Критичку свест замењују емотивни импулси (бес, страх, сажаљење, итд). Употреба емотвног регистра омогућава приступ несвесном, па је касније могуће на том нивоу спровести идеје, жеље, бриге, бојазни или принуду или пак изазвати одређена понашања. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

7. НЕЗНАЊЕ

– Сиромашнијим слојевима онемогућити приступ механизмима разумевања манипулације њиховим пристанком. Квалитет образовања нижих друштвених слојева треба бити што нижи или испод просека, да би понор између образовања нижих и виших друштвених слојева остао непремостив. На тај начин, они најугроженији биће прве жртве манипулације, јер немају могућност слободног информисања, већ само оно што им медији дозволе.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

8. ВЕЛИЧАЊЕ ГЛУПОСТИ

– Подстаћи народ да прихвата просечност, потребно је уверити људе да је    је ,,ин“ (у моди) и да ће последица одупирања томе бити одбаченост и не прихваћеност средине. Пожељно је бити глуп, вулгаран и не образован. Истовремено треба изазвати отпор према култури и науци. 

 

 

 

 

 

 

 

9. СТВАРАЊЕ ОСЕЋАЈА КРИВИЦЕ

– Уверити сваког појединца да је само и искључиво само он одговоран за властиту несрећу, услед оскудног знања, ограничених способности или недовољног труда. Тако несигуран и потчињен појединац, оптерећен осећањем кривице, одустаће од тражења правих узрока свог положаја.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

10. ЗЛОУПОТРЕБА ЗНАЊА

– Брз развој науке у последњих 50 година ствара растућу провалију између знања јавности и оних који га поседују и користе. ,,Систем“ , заслубом биологије, неуробиологије и практичне психологије има приступ напредном знању о човеку и на физичком и на психичком плану.